SEBE UVEK NOSIMO U PRTLJAGU: PORTO

U potrebi da se sklonim od već viđenog nema ničeg naročito originalnog. Danas svi bežimo od mase, samo svako u skladu sa sopstvenim budžetom i estetikom. Jedni odu na Iskiju, drugi pronađu pansion sa šest soba za koji će kasnije govoriti kao da su ga slučajno otkrili, treći nedeljama unapred rezervišu restoran koji „nije turistički“. Odbacimo itinerer, a u telefonu držimo dvadeset pinova. Hoćemo spontanost, ali bismo voleli i da možemo da je otkažemo bez penala.

Porto sam dočekao sa istom količinom očekivanja od koje sam navodno pokušavao da pobegnem. Hteo sam hladniji okean, tvrđe svetlo i grad koji neće pokušavati da me zavede istim rečnikom kojim to radi pola kontinenta. Dočekali su me granit koji upija vlagu, fasade koje se ne izvinjavaju zbog tragova vremena, vetar sa Atlantika koji za nekoliko minuta pokvari plan za čitavo popodne i Douro koji grad deli taman toliko da mu stalno menja perspektivu.

Kofer ionako ne punimo samo odećom, punjačima i knjigom koju verovatno nećemo otvoriti. Nosimo gradove koje smo već videli, sobe u kojima smo spavali, filmove kojima smo verovali, časopise koje smo listali, slike koje smo sačuvali, ljude sa kojima smo putovali i hiljade sitnih odluka kroz koje smo naučili šta smatramo lepim, dosadnim, očiglednim ili vrednim zaustavljanja. Na novo mesto nikada ne stižemo praznog pogleda.

Prvo vidiš strmine, senke, gvožđe i reku, a tek kasnije vrtove, buržoaske kuće, raskošne enterijere, crvenu konstrukciju stare pijace i vinske podrume u kojima vreme još ima fizičku težinu. Grad se ne iscrpi u jednom pogledu i to mu dobro stoji.

ICON Duplo Ribeira, hotel u samom starom jezgru, ubacuje te pravo među uske ulice, stepenice, vlažan kamen i fasade koje su naučile da stare bez straha da će izgubiti vrednost čim se pojavi pukotina. Privatni komfor traje do izlaznih vrata. Čim ih otvoriš, već si u nagibu, mirisu reke, glasovima, galebovima i tom neprekidnom kretanju zbog kojeg stari gradovi deluju kao da ih nije naročito briga što smo došli.

Ribeira ne ostavlja mnogo prostora između posmatrača i onoga što posmatra. Ono što sa druge strane reke izgleda kao uređena istorijska slika iznutra je prljavije, življe i komplikovanije. Turizam je odavno tu, ali još nije uspeo sasvim da izravna sve ivice, što nama veoma odgovara jer smo naučili da takve ivice čitamo kao dokaz da smo stigli do nečega što još nije sasvim prilagođeno nama.

Svi volimo vlažne fasade dok nisu naše. Na odmoru su patina, kod kuće bismo već zvali majstora, a ja verovatno i Stefana da mi stručno objasni koliko je vlaga ušla u strukturu. Buka je „život ulice“ dok ne pokušavaš da zaspiš, nepraktična stepenica je istorija dok ne vučeš kofer uz nju, a fasada ima dušu sve dok ne učestvuješ u troškovima njenog održavanja.

Posle nekoliko dana sasvim sam mirno prešao u Marquês Garden House, mirniji smeštaj u rezidencijalnom delu grada, sa vrtom, bazenom i tišinom koju možeš da doziraš. Tu otpada veliki deo romantike kojom volimo da objašnjavamo putovanja. Želimo da budemo blizu života drugih ljudi, da prolazimo njihovim ulicama i jedemo gde oni jedu, a zatim poželimo servis, dobar dušek i dovoljno privatnosti da taj isti život više ne moramo da slušamo. Hotelska industrija odavno je shvatila tu malu ljudsku nedoslednost i vrlo uspešno nam prodaje blizinu lokalnom životu pod uslovom da je izolovana dovoljno dobrim prozorima.

Ponekad ne tražimo autentičnost koliko dovoljno dobro uređene uslove da poverujemo da smo joj se približili.

Preko mosta Dom Luís I, prema Vila Nova de Gaia, počinje svet vinskih podruma po kojima je Gaia poznata: drvo, kamen, polumrak, kontrolisana temperatura i ceremonija koja od čaše porta napravi priču o geografiji, trgovini i vremenu. Mene su više privlačili sami podrumi nego koreografija degustacije. Bačve, kameni zidovi, težina vazduha i odsustvo dnevnog svetla objašnjavaju trgovački karakter grada bolje od mnogih istorijskih narativa.

I od sporosti smo uspeli da napravimo ambiciju. Slow food, slow travel, slow living, čitav rečnik nastao iz potrebe da pobegnemo od života koji smo sami ubrzali, da bismo ga zatim kupili nazad u skupljoj i pročišćenijoj verziji. Plaćamo da ne žurimo, rezervišemo slobodno vreme i putujemo daleko da bismo ponovo naučili da sedimo, a onda krišom pogledamo na sat jer uskoro imamo sledeću rezervaciju.

Niko se zapravo ne vraća jednostavnijem životu. Povremeno samo iznajmimo njegovu dobro dizajniranu verziju.

Mercado Ferreira Borges, velika crvena gvozdena hala iz devetnaestog veka koja danas služi kulturi i noćnom životu, ima industrijsku ozbiljnost koju je teško pretvoriti u sentimentalnu sliku. Menjala je namene, preživela početnu funkciju i nastavila dalje bez potrebe da bude zamrznuta u trenutku u kojem je nastala. Dopada mi se što niko nije pokušao da joj objasni kako treba da izgleda „savremena interpretacija nasleđa“, izraz od kojeg uglavnom očekujem bež kamen, font bez serifa i maslinu u velikoj saksiji.

Nedaleko od nje Palácio da Bolsa, nekadašnje sedište trgovačke berze, izvodi sasvim suprotan potez. Ako je Ferreira Borges kostur, njen Salão Árabe je višak pod potpunom kontrolom. Zlato, rezbareno drvo, ornament i mavarski motivi pretvaraju enterijer u demonstraciju moći trgovačke klase koja nije imala potrebu da sopstveni uspeh predstavlja diskretno.

Posle dovoljno evropskih palata čovek razvije određenu otpornost na pozlatu. Istorija počne da liči na niz skupih plafona, a dinastije na enterijerske stilove, dok se ovde iza raskoši oseća samopouzdanje ljudi koji su trgovinom napravili novac i zatim ga pretvorili u prostor.

Kapital koji zna da je kapital ume da bude vulgaran, ali je ovde barem sasvim otvoren.

Ovdašnji trgovci imali su dovoljno samopouzdanja da novac praktično zalepe na zid. Ta otvorenost mi smeta mnogo manje od savremenih prostora koji potroše čitavo bogatstvo da bi izgledali kao da čovek sa novcem nema nikakve veze.

Posle takve količine zlata, Jardins do Palácio de Cristal, javni vrtovi iznad Douroa, rade kao čišćenje nepca. Vegetacija, vazduh, paunovi i pogled prema reci u nekoliko minuta promene čitav registar grada. Porto nema potrebu da bude dosledan kako bismo ga lakše razumeli. Mi ionako obavimo taj posao umesto njega.

Serralves, fondacija i muzejski kompleks na zapadu grada, okuplja nekoliko verzija Porta dovoljno blizu da počnu da smetaju jedna drugoj, što im veoma dobro stoji. Tu su modernistički muzej Alvara Size Vijeire, veliki park i ružičasta Casa de Serralves, Art Deco vila čija elegancija nema potrebu da glumi skromnost.

Kada sam bio tamo, Casa de Serralves bila je domaćin retrospektive Mauricija Katelana Sussurro, privremene izložbe rasute kroz vilu i park. U takvom enterijeru njegov rad dobija idealnu scenografiju. Katelan je najbolji kada sistemu priđe dovoljno blizu da koristi isti novac, iste institucije i isti jezik, a zatim pomeri jednu stvar i učini sve ostalo sumnjivim.

Teško je pred Katelanom ne setiti se i Comediana, banane zalepljene trakom za zid, dela koje je uspelo da bude umetnost, vic, finansijska vest i globalna rasprava o tome ko je ovde zapravo napravljen budalom. Godinama se ljudi svađaju oko pitanja da li banana vredi, kao da je banana ikada bila predmet transakcije. Plaća se dogovor da nešto vredi, potpis, institucija koja ga potvrđuje, tržište koje ga prihvata i naša potreba da dokažemo da smo celu šalu razumeli bolje od osobe pored nas.

Bolji predmet teško da postoji za putovanje u kojem pola vremena pokušavamo da razlikujemo „pravo“ od upakovanog, dok uredno plaćamo ulaznicu za oba.

Ponekad više otkrije publika pred radom nego sam rad. Ljudi ozbiljno stoje pred objektima koji se toj ozbiljnosti podsmevaju, institucija potvrđuje vrednost umetnosti koja je istovremeno provocira, a posetilac kupuje kartu kako bi učestvovao u kritici sveta čiji je već gost. Naravno da sam stajao među njima.

Ni putovanje nije naročito udaljeno od te logike. Mogu da se rugam masovnom turizmu i onda satima biram hotel, da tvrdim da me ne zanimaju liste obaveznih mesta, a zatim napravim sopstvenu, samo bolje uređenu, da poželim vlagu i buku Ribeire, pa se nekoliko dana kasnije sakrijem iza zida vrta u Marquêsu. Mogu da pričam o sporosti u vinskom podrumu, a zatim proverim koliko vremena imam do sledeće rezervacije. Putovanja su puna kontradikcija koje uredimo tek kasnije, kada ih prepričavamo i od njih pokušavamo da napravimo doslednu verziju sebe.

Bežimo iz grada u prirodu, iz kancelarije u coworking na plaži, sa društvenih mreža na retreat pronađen preko društvenih mreža, od turističkih mesta ka adresama koje postanu turističke čim ih dovoljno nas pronađe. Krećemo se kao da negde postoji tačka dovoljno udaljena od svega poznatog na kojoj ćemo konačno postati neko drugi, a promena scenografije uglavnom samo učini vidljivijim ono što smo već poneli.

Danas nije dovoljno otići negde. Važno je i da stigneš na način koji će dokazati da nisi kao svi ostali. Nekada smo donosili suvenir da pokažemo da smo negde bili, danas donosimo adresu koju drugi još nemaju.

WOW u Vila Nova de Gaia, veliki kulturno-gastronomski kompleks sa muzejima, restoranima i pogledom preko reke, svoju komercijalnost ni ne pokušava da sakrije. Posle prostora koji ulažu ogroman trud da izgledaju kao da niko nije razmišljao o tome kako će nam se dopasti, takva otvorenost dođe kao olakšanje. Vino, hrana, dizajn, muzika, krov i grad preko reke postavljeni su bez izvinjenja.

Posle svih pokušaja da pronađem „pravi Porto“, završio sam tamo, sa pićem u ruci i jednim od najboljih pogleda na grad. Nikakva kazna me nije stigla zbog toga.

Mogao sam da odem nekoliko ulica dalje, pronađem malu kafanu i proglasim je vrednijom samo zato što izgleda manje pripremljeno za mene. „Skriveno“, „lokalno“ i slow odavno pripadaju istom komercijalnom rečniku kao rooftop, boutique i experience, samo su namenjeni publici koja više voli da joj se prodaje bez osećaja da kupuje.

Sa vrha WOW-a Ribeira, most, svetla i Douro slože se u kadar toliko dobar da bi bilo detinjasto buniti se protiv njega. Lepe slike postaju tanke tek kada poverujemo da su dovoljno objašnjenje za mesto ili da smo iznad njihove moći samo zato što smo naučili da tražimo sofisticiraniju verziju istog prizora.

Porto mi je ostao važan jer ništa nije rešio umesto mene. Turizam je tu, kapital je tu, fantazija da negde drugde ljudi žive sporije i bolje takođe je tu, a grad ima dovoljno različitih lica da me stalno vraća sopstvenom pogledu: vlažan kamen Ribeire, mračne podrume, crveno gvožđe, previše zlata, ružičastu kuću punu umetnosti i krov komercijalnog kompleksa sa pogledom koji nisam imao potrebu da odbijem samo zato što ga je neko veoma dobro upakovao.

Neke sam tražio, na neke naleteo, neke sam prepoznao jer sam već znao šta volim, a neke zato što sam godinama upijao dovoljno tuđih gradova, filmova, prostora, knjiga, razgovora i života da bih umeo da ih vidim kada se pojave ispred mene.

Putujemo jer želimo da pobegnemo, a onda pola sveta pređemo sustižući ono što smo već poneli, da bismo se svaki put iznenadili kada nas tamo sačeka.

P.S. Sve fotografije koje prate ovaj tekst nastale su kroz objektiv jedne Leica-e kupljene upravo tokom ovih dana u Portu. Ovaj esej je zato i mala, tiha zahvalnica svima vama koji ste učestvovali u tome da taj aparat stigne u Stefanove ruke i da Porto, umesto samo u sećanju, ostane zabeležen i u ovom kadru.