PJER ZENATI: „FOTOGRAFIJA KOJA NE PODELI PUBLIKU BRZO SE ZABORAVLJA“

Marsej ima tu nezgodnu osobinu da gotovo odmah počne da ruši sliku koju ste o njemu doneli. Bučan je, grub i prenatrpan, pa nekoliko ulica kasnije gotovo seoski, monumentalan, improvizovan, francuski samo do određene tačke, a onda mnogo više mediteranski. Stefan i ja smo ga ovog leta uglavnom upoznavali hodajući, što je verovatno i najbrži način da shvatite koliko mu jedna definicija loše stoji.

Upravo zato su mi fotografije Pjera Zenatija odmah skrenule pažnju. Njegov grad je tih, prazan, precizan i neverovatno plav. Nema gužve koja se preliva preko trotoara, skutera koji prolaze preblizu ni lica koja prekidaju geometriju. Fasade postaju linije, senke gotovo arhitektonski elementi, a Marsej, grad koji baš i nije poznat po dugmetu za utišavanje, kod njega odjednom ćuti. Toliko je sve bilo čisto i precizno da sam se u prvi mah zapitao gledam li uopšte fotografiju.

Ipak, taj Marsej sam već poznavao. Boravili smo u Le Roucas-Blancu, gotovo seoskom delu šireg centra grada, gde male kuće, uske ulice i vrtovi usporavaju ritam, a pogled sa visine menja odnos između mora, neba i arhitekture. Odatle je ta verzija Marseja delovala sasvim stvarno. Dovoljno je, međutim, spustiti se nizbrdo i ista slika počinje da se raspada.

Njegove fotografije postoje negde između ta dva Marseja: kao vrlo stvaran fragment izvučen iz mnogo bučnije celine. Ljudi mu ponekad zameraju da prikazuje grad koji je previše čist, tih, gotovo imaginaran, iako je sve što vidimo zaista stajalo ispred njegovog objektiva. Zanimljivije pitanje zato nije postoji li taj Marsej, već zašto smo neke njegove druge verzije spremniji da proglasimo stvarnijim.

„Fotografija je stvarna kao predmet, ali ono što prikazuje jeste interpretacija. Čisto posmatranje ne postoji. Čim pogledamo, već konstruišemo.“

Tokom studija fotografisao je amaterski, bez velike strasti i ambicije. Njegova prva prava vizuelna ljubav bio je grafički dizajn, posebno Photoshop, dok je fotografija ozbiljniju težinu dobila tokom službe u francuskoj vojsci, gde počinje da razvija osnove fotožurnalizma.

„Kroz te fotoreportaže od mene se tražilo da jednom fotografijom prenesem što više, tako da posmatrač što brže razume čitavu scenu i ono što je u njoj važno. Zato je bilo malo prostora za emociju, a još manje za umetnička pitanja.“

Fotografije po kojima ga danas prepoznajemo nastale su kasnije, posle godina eksperimentisanja i traženja jezika koji će spojiti njegov estetski ukus sa tehnikama grafičkog dizajna. Kontradikcija je dobra: učio je da u jednu sliku stavi što više, a danas ga zanima šta se dogodi kada iz nje izbaci gotovo sve.

„Još ne razmišljam. Osećam.“

Onda dolazi kontrola. Kriva linija, loše podešen kadar ili nesavršena simetrija teško mu promaknu.

„Ako bih morao da odgovorim jednom rečenicom: intuicija mi kaže gde da gledam, a kontrola odlučuje šta ostaje. Jedno bez drugog ne funkcioniše. Slika koja je samo intuitivna ostaje neprecizna. Slika koja je samo kontrolisana postaje hladna. Upravo napetost između te dve stvari čini fotografiju tačnom.“

Podjednako precizno zna šta neće da fotografiše: previše ljudi i pokreta, lice koje prekida tišinu, kadar koji već izgleda kao razglednica.

„Ne dokumentujem mesto. Želim da ga transformišem.“

Možda jednostavno ne voli gužvu. To je verovatno zdravije od potrebe da svaki estetski izbor pretvorimo u teoriju. Važnije je da je tu sklonost pretvorio u izuzetno dosledan vizuelni jezik.

Marsej zvanično ima 111 kvartova, od kojih su mnogi zadržali tragove nekadašnjih sela i lokalnih jezgara koje je grad vremenom progutao. Nikada nije naročito dobro pristajao jednoj definiciji. Kada ljudi njegov Marsej nazivaju previše lepim, kaže da možda manje reaguju na grad, a više na ono što su prestali da primećuju.

„Kada živite u velikom gradu, više ga ne gledate. Samo prolazite kroz njega. Moj rad ne poriče buku, pokret ni haos, jer su upravo oni deo identiteta ovog grada. Samo ih na trenutak sklanja. Za trajanje jedne fotografije uklanjam sve što preliva i na kraju ostane tih, miran grad.“

Linije su tu. Plava je tu. Menja se samo način na koji ih gledamo. Marsej je dugo bilo lakše prodavati kroz drugi rečnik: opasnost, siromaštvo, trgovinu drogom, nasilje i delove grada u kojima je država praktično odsutna. Ništa od toga ne negira.

„Živim ovde i istražujem grad skoro pet godina i nisam se uplašio nijednom, baš nijednom. Ne kažem da nema problema. Postoje siromaštvo, trgovina drogom, kvartovi u kojima je država odsutna i gde se ljudi sasvim logično osećaju napušteno. Ali nasilje o kojem se govori u inostranstvu, pa čak i ovde u Francuskoj, nije svakodnevni život Marseja. To je samo mali deo stvarnosti, onaj koji završava u medijskim naslovima.“

Za njega je grad bliži Napulju ili Barseloni nego Parizu.

„Mediteranski je pre nego francuski.“

Ljudi govore glasno, brzo prelaze na „ti“, svađaju se i vole u istoj rečenici. Marsejci mogu beskrajno da se žale na svoj grad, dok ista kritika spolja funkcioniše po drugim pravilima. Strah je samo jedan način da grad svedemo na jednu sliku; romantizacija može da uradi isto.

„Oni koji romantizuju Marsej prave istu grešku kao oni koji ga se plaše: gledaju grad spolja, samo iz suprotnog pravca. Traže Marsej prošlosti, onaj koji je mirisao na sapun i lavandu, gde su se komšije poznavale. Problem je što taj Marsej nikada zapravo nije postojao. Stari kvartovi bili su siromašni i ljudi tamo nisu živeli zato što je bilo slikovito, već zato što nisu imali izbora. Pronalaziti šarm na mestu na kojem se ljudi muče nije odavanje počasti tim ljudima. To je pretvaranje njihovih života u scenografiju.“

Onda argument okreće prema sebi.

„Zaboravljaju i da Marsej nije muzej. To je živ grad. Ljudi ne žele da žive u razglednici, žele budućnost. I moram da budem iskren: i moj rad može da hrani takvu predstavu. Moj Marsej je tih, prazan, čist. To nije cela istina. To je samo fragment. Ne tvrdim da pokazujem ‘pravi’ Marsej. Pokazujem svoj.“

Zna da je i njegov Marsej konstrukcija, ni manje ni više istinita od drugih verzija. Možda „pravi“ Marsej ne postoji. Gradu od 111 kvartova verovatno nikada nije ni bio potreban.

Razgovor se na kraju vraća mojoj prvoj sumnji: stvarne fotografije su mi izgledale generisano, dok je AI, kako kaže, njegov rad već kopirao.

„To je moja percepcija, koju je teško reprodukovati, čak i ako AI može da kopira moj rad, kao što mi se nedavno već dogodilo.“

Pitanje zato nije toliko može li AI da napravi sliku koja liči na njegovu, već može li da reprodukuje razlog zbog kojeg je baš tu liniju uopšte primetio.

Njegov vizuelni jezik nije nastao u Marseju. Vezuje ga za putovanje kroz Meksiko i intenzivno obojene uličice gradova na jugu zemlje.

„Mogu da ga primenim bilo gde, u bilo kom gradu, i već jesam. Mesto se menja, ali pogled ostaje.“

Taj pogled nastaje i fizički. Fotografske šetnje mogu da dosegnu dvadeset kilometara, sam ide kroz grad, bez muzike. Važni su dizajn, arhitektura i Provansa, ali i samoća za koju otvoreno kaže da je jedan od razloga zbog kojih ljudi gotovo nikada ne ulaze u njegove kadrove.

„Ja sam samotnjak, ponekad čak pomalo asocijalan. To je delom razlog zbog kojeg na mojim fotografijama nikada nema ljudi. Nije to estetski izbor. To je stvarnost.“

Sebe opisuje kao pragmatičnog, organizovanog i pomalo opsednutog kontrolom.

„Moj minimalizam nije način da se povučem iz sveta. To je način da ga gledam preciznije.“

AI može da nauči plavu, praznu fasadu, oštru senku i savršeno poravnatu liniju. Mnogo teže je kopirati dvadeset kilometara hodanja, Meksiko, Provansu, vojni fotožurnalizam, grafički dizajn, samoću i trenutak u kojem neko odluči da su baš taj zid ili ta senka vredni zaustavljanja.

Za njega razlog da nastavi da fotografiše ionako nije samo završna slika.

„Ono zbog čega mi je fotografija neophodna nije ono što prikazuje. To je ono što osećam u trenutku kada je napravim. Kada fotografišem, postoji trenutak mira. Trenutak u kojem sve stane. Ne mislim ni na šta drugo. Instinktivno je: vidim nešto, podignem aparat. A onda vrlo brzo sve postaje promišljeno: kadar, podešavanja, kompozicija. Ali upravo taj prvi impuls, taj unutrašnji trenutak tišine, tera me da nastavim.“

Želi da ostavi nešto što neće nestati u beskrajnom toku slika.

„Za mene, što je manje elemenata, slika je lepša i suštinskija. Oduzimati znači učiniti je snažnijom. A duboko u sebi želim da ostavim trag. Ne još jednu fotografiju u nizu. Podsetnik.“

Pritom je dao otkaz da bi pokušao da živi od fotografije. U tome ima nečeg sasvim konkretnog: pogled koji AI uči da imitira i dalje pripada nekome ko oko njega pokušava da izgradi stvaran život. Univerzalno odobravanje ga, čini se, ionako ne zanima previše, a možda je upravo to zanimljiviji problem sumnjive lepote.

Toliko smo se navikli da pitamo da li je slika stvarna da ponekad zaboravimo da pitamo da li je u nama uopšte nešto pomerila.