KIKA JOVANOVIĆ O ARHITEKTURI TELA: KOLIKO IZMENA JE DOVOLJNO?

Kristina Kika Jovanović godinama radi u modelingu i autorka je bloga napisalaKika, gde otvoreno piše o telu, izgledu, starenju i lepoti iz pozicije nekoga kome je sopstveni izgled dugo bio deo posla. Razgovaramo o telu kao profesionalnom materijalu, industriji koja stalno traži još jednu korekciju i trenutku kada izmena prestaje da bude deo procesa, a postaje pitanje autorstva.

U kreativnim industrijama postoji jedna rečenica koja gotovo nikada ne znači ono što obećava: još samo jedna izmena. Arhitektkinje i arhitekte je čuju od investitorki i investitora, dizajnerke i dizajneri od klijentkinja i klijenata, fotografkinje i fotografi na selekcijama, autorke i autori od urednica i urednika. U modelingu je stvar komplikovanija, jer materijal koji se menja nije fajl, nacrt ili kadar. To je telo.

Kristina Kika Jovanović godinama poznaje taj sistem iznutra. Radila je kroz couture, fittinge, snimanja i revije, prolazila kroz procese kuća poput Stéphane Rolland, Mugler i Zuhair Murad, dok je paralelno počela da beleži bekstejdž i piše o izgledu, telu, starenju, lepoti i kontroli. Dovoljno dugo je bila deo te slike da zna kako se ona proizvodi, ali i da prepozna trenutak u kojem korekcija prestaje da bude samo profesionalna.

Kada je pitam šta bi njeno telo bilo kada bi zaista bilo arhitektura, odgovara bez velike teorije:

„Kuća u gradu koja se povremeno izdaje izabranim ljudima na Airbnb-ju.“

Odgovor je smešan sve dok ne počne da zvuči kao sasvim ozbiljan poslovni model. Kuća ima vrata, pravila ulaska, prostorije koje nisu dostupne svima i nekoga ko bi trebalo da odlučuje ko dobija ključ.

U modelingu postoji neobična činjenica koju finalna fotografija lako sakrije: osoba i materijal na kojem se radi fizički su ista stvar. Telo se meri, oblači, pomera, koriguje svetlom, šminkom i krojem, ali se na kraju produkcije ne ostavlja u studiju.

Kod višednevnih snimanja osećaj profesionalne uloge ume da ostane sa njom još neko vreme. „Osećaj da sam manekenka ostaje duže sa mnom i tranzicija u Kristinu traje par dana.“ Ta tranzicija u Kristinu precizno opisuje ono što ovaj posao radi: profesionalna verzija sebe ne nestane nužno kada se ugase svetla.

Kod dugih proba ide još dalje. „Naučiš da se odvojiš od svog tela i prepustiš ga profesionalcima.“

To može da znači iskustvo, poverenje i sposobnost saradnje. U tom procesu drugi podešavaju odeću, kosu, šminku, držanje i pokret. Ta profesionalna lakoća otvara ozbiljnije pitanje: koliko puta osoba može da posmatra sopstveno telo kao projekat pre nego što počne tako da ga posmatra i kada posao prestane?

Kod Stéphanea Rollanda taj proces opisuje gotovo suprotno, kao kreativnu transformaciju. „Mislim da je izuzetno teško ne promeniti svoj karakter kad vas Stéphane Rolland obuče.“ Govori o snazi, misteriji i zagrljaju od divne tkanine, o držanju koje se menja i telu koje na nekoliko minuta postane „nedodirljivo uzvišeno biće“.

Ponekad ta promena nije metaforična. Neki komadi su napravljeni tako da sam šav i kompozicija odeće dozvoljavaju da se krećeš samo na određene načine. Kada coutureu oduzmeš ime kuće, muziku i spektakl, svodi ga na jednu reč:

„Kroj.“

Konstrukcija sama po sebi nije problem. Problem nastaje kada osoba više ne zna koliko promene još uvek bira sama.

Svaki posao zahteva disciplinu, ali modeling je jedna od retkih profesija u kojima se rezultat te discipline vidi direktno na telu. Tu granicu danas povlači vrlo jasno. Ako je nešto što se predstavlja kao potrebno za sezonu nešto što osoba ne želi, restrikcija hrane, preterani trening ili drugi oblici pritiska prestaju da budu profesionalna obaveza.

„To je vršenje nasilja nad sopstvenim telom.“

Nije svaka promena nasilje, niti je svaka korekcija problem. Važnije je ko je zatražio izmenu i kada je osoba na nju pristala. U kreativnom poslu feedback vrlo lako postane unutrašnji glas. Dovoljno puta čuješ da bi nešto trebalo pomeriti, suziti, očistiti, izoštriti ili popraviti i u jednom trenutku više ne znaš da li gledaš sopstvenim očima ili kroz tuđi komentar.

Savremena kultura lepote taj proces čini još manje vidljivim. Ne traži jednog krivca. Kada je pitam ko proizvodi prosek, odgovara: „Svi mi.“ Neko postavi normu, neko je prihvati, neko je ponovi i onda, kako kaže, grudvica snega postane lavina.

Ako pod lepotom podrazumevamo simetriju, za nju je danas „radikalnije ostati specifičan“. Moda tu živi u sopstvenom paradoksu: traži lice koje će se pamtiti, a zatim vrlo precizno zna šta bi na tom licu želela da naglasi. Na njenom su to izraženije jagodice i jasnija linija brade.

To nije samo fashion problem. Svako ko radi u kreativnim industrijama poznaje trenutak kada nešto što je jednom bilo specifično postane očekivanje. Dizajnerka ili dizajner dobiju zahtev za još jednom verzijom istog predmeta, arhitektkinja ili arhitekta za još jednom kućom koja liči na prethodnu, fotografkinja ili fotograf za isti kadar, autorka ili autor za isti glas. Uspeh vrlo lako pretvori stil u šablon.

Zato je pitanje koliko izmena je dovoljno? manje pitanje izgleda nego autorstva.

Razgovor menja težinu kada je pitam šta njeno telo odbija da zaboravi.

„Istorija mog tela pamti neželjene dodire, uzimanje bez odobrenja i požude koje nisu smele da budu izgovorene detetu.“

Telo nikada ne dolazi na posao prazno. Sa sobom donosi istoriju dodira, kontrole, bliskosti i straha, stvari koje nisu vidljive ljudima koji ga tog dana oblače, fotografišu ili usmeravaju. Profesionalni pristup telu zato nikada nije samo tehničko pitanje. Fitting nije neželjeni dodir, kao što saradnja nije prisvajanje, ali granica između njih mora da pripada osobi čije je telo u pitanju.

O oporavku ne govori kroz veliku transformaciju. Stare navike, kaže, nestaju sporije nego što očekujemo: „Izlečenje traži dosta energije, ali je sve to u službi boljeg boravka u sopstvenom telu.“

Bolji boravak važniji je od savršenog rezultata. Nema završne verzije osobe koju jednom odobrimo i pošaljemo u produkciju. Postoji niz promena i trenutak kada naučimo koje su naše.

Pisanje postaje važan deo njene priče, ali ne kao beg od izgleda. Na blogu napisalaKika izgledu se vraća direktno, kroz tekstove o telu, starenju, estetskim standardima i sopstvenom odnosu prema slici. Nije prestala da govori o izgledu; promenila je poziciju iz koje o njemu govori.

„Trebalo mi je negde da se sakrijem gde sam bila Kika kao reč, a ne Kika kao fotografija.“

Pisanje joj nije ponudilo bekstvo od slike, nego mogućnost da sama odredi kako će o toj slici govoriti. Kada je pitam šta joj je teže da objavi, fotografiju ili tekst, nema dilemu: tekst. „Pišem da bih bila mirnija, moje biće ima nešto da kaže i zato pišem.“ Najgore joj je kada uhvati sebe da piše zarad dobre reputacije umesto zbog unutrašnjeg zadovoljstva.

Tu se najjasnije vidi koliko se njena pozicija promenila. Godine provedene u sistemu koji stalno procenjuje i koriguje izgled nisu joj donele potpunu kontrolu nad procesom, ali jesu precizniju predstavu o tome koji deo kontrole više ne želi da preda. Samopouzdanje ovde nema mnogo veze sa odbijanjem promene; više liči na sposobnost da razlikuje saradnju od odricanja od sebe.

Na kraju to svodi na jednostavnu granicu: „Ako je vizija fundamentalno protiv mojih vrednosti, onda fotografija. Ako ne mogu da stanem iza svojih reči, onda pisanje.“

Pitanje zato nije da li je trauma osnova profesije modela. To bi bilo i preširoko i prejednostavno.

Mnogo je zanimljivije pitati šta se događa kada industrija koja živi od izmena radi sa materijalom koji ima sopstvenu istoriju, sopstvene granice i pravo da odbije sledeću verziju.