NIKOLAS BLAŽIČEVIĆ: BEOGRAD JE STANJE UMA (I PONEKAD ŽIVI U NICI)

Postoji jedan Beograd koji već godinama proglašavamo mrtvim. Onaj stari, naravno. Sa boljim kafanama, čudnijim ljudima, manje novca i navodno mnogo više ukusa.

Nikada nisam sasvim poverovao da je nestao, jer njegove delove uporno nalazim na drugim mestima. Kada putujem, tražim Dorćol a da ne tražim Dorćol. Ne kaldrmu, arhitekturu ili još jedan pažljivo ofucan kafić, već određeni gradski instinkt: dobru odeću bez mnogo truda, malo nereda, prostor koji je već živeo nekoliko života i ljude koji znaju više nego što imaju potrebu da pokažu. Jednom sam ga pronašao u Istanbulu. Ovog puta u Nici. Ne na Promenadi Engleza, nego kod Nikolasa Blažičevića.

Njegov Jour de pluie à Belgrade mogao bi da bude kadar iz filma o gradu koji niko nije stigao da snimi. Crveni krov kioska, natpis POP CORN, stara Coca-Cola tipografija, grafiti, mokar asfalt, ona vrsta male gradske arhitekture pored koje prolazimo svakog dana dok ne prestanemo da je vidimo. Rad pripada seriji beogradskih prizora na kartonu, a neke od njih planira da prevede i u printove.

Nikolas je rođen i odrastao u Nici, ali njegova veza sa Beogradom počinje pre njega. Otac mu je ovde rođen i odrastao, pre nego što se kao mladić odselio u Nicu. Zato njegov Beograd nije sasvim pogled stranca na grad, niti pokušaj povratka nečemu što je nekada bilo njegovo. On vidi površine koje već nose tragove tuđih ruku, predmete sa ulice, privremene konstrukcije, stvari dovoljno obične da svakodnevno promaknu pogledu sve dok ih neko ne posmatra dovoljno dugo da dobiju pravo na sliku.

Ponekad pomislim da je Nikolas verzija mene koja je u nekom drugom životu uzela četkicu umesto tastature. Privlači me njegov odnos prema radu, taj ulični refleks sa dovoljno discipline da savlada zanat i dovoljno slobode da ga ne pretvori u uniformu. Njegova praksa već govori nešto o tome: stensil, klasična ikonografija, pop reference, slika na kartonu, desetine kvadratnih metara ručno oslikanog platna koje na kraju postaje deo enterijera. Ne deluje naročito zainteresovano za granice između tih svetova, sve dok zna zašto ih prelazi.

Stari Beograd umeo je da proizvodi takve ljude: one koji bez mnogo objašnjavanja spoje visoko i nisko, ozbiljan rad i dobru zajebanciju, ukus i malu dozu lošeg ponašanja, bez manifesta koji bi objasnio ko su. Kažu da tog Beograda više nema. Ja ga i dalje nalazim, ovog puta u Nici.

Umetnički svet i dalje voli ideju autonomnog umetnika, samog u ateljeu, dovoljno udaljenog od klijenata, budžeta i tuđih zahteva da lična vizija ostane netaknuta. Reč narudžbina dovoljno dugo je nosila prizvuk kompromisa da ulazak novca u prostoriju još ume da izazove nelagodu. Nikolas taj odnos postavlja drugačije.

„Za mene su narudžbine ono što moj rad čini bogatim. Svaki projekat me gura prema tehnikama, materijalima ili svetovima koje sam ne bih nužno izabrao i tako sam došao do toga da tehnički mogu da uradim gotovo bilo šta. Mogu da donesem ideje za sto i ne osećam se zaglavljeno pred nekim zahtevom.“

Postoji i manje romantičan deo računice. Narudžbina zadovoljava dve njegove potrebe: da nešto napravi sopstvenim rukama i da za to bude plaćen.

„Mislim da je mudro držati ego dalje od procesa.“

Takav odnos prema poslu ne znači da je svejedno ko donosi ideju. Pitanje postaje složenije kada naručilac ne traži samo njegove ruke. Šta se, na kraju, kupuje kada se naručuje umetnik?

„Verovatno sve pomalo. Kada radim sa arhitektama, uglavnom je reč o mojoj sposobnosti da njihove ideje pretvorim u stvarnost. Kada ljudi dolaze po moj svet, onda je to nešto drugo: moj ukus, sećanje, poruka, namerna ili ne, koja dobija oblik kroz boju.“

Granica između saradnje i usluge postoji, samo mu nije naročito važna.

„Da, saradnja definitivno može da postane usluga i to nije loša stvar. Kroz saradnje pokazujem svoju ekspertizu. Iskreno, to nije pitanje koje sebi često postavljam.“

Istorija umetnosti ionako današnju nelagodu oko narudžbina čini pomalo neobičnom. Renesansni majstori radili su za crkvu, dvorove, trgovce i moćne porodice, dok Nikolas jednu od važnih promena prepoznaje mnogo kasnije, kod impresionista.

„Bili su među prvima koji su se udaljili od očekivanja, slikali ono što žele umesto onoga što im je traženo i izgradili sopstvenu publiku. Vremena se menjaju i to je dobro. Danas umetnik može da odluči da ne odgovori na konkretan zahtev i umesto toga izgradi svoju publiku.“

Njega ne zanima izbor između te dve pozicije.

„Za mene te stvari nisu suprotstavljene. Narudžbine i slobodno stvaranje hrane jedno drugo.“

Ni ograničenjima ne pripisuje neku magičnu kreativnu moć. Kada ga pitam da li je ikada napravio bolji rad zato što nije imao potpunu slobodu, kaže da verovatno nije, ili bar nije siguran. Rezultat može biti bolji za osobu koja ga dobija ili za posmatrača. To ne znači da je bolji i njemu. Za sebe odgovor zna.

„Samo napred, imaš odrešene ruke!“

Tu se najbolje vidi njegov odnos prema poslu. Narudžbina nije neprijatelj slobode niti sloboda dokaz umetničke čistote. Jedno mu širi repertoar, drugo mu ostavlja prostor da vidi šta će sa njim.

Kod Bokača u Nici sve to postaje fizičko. Nikolas je ručno oslikao više od pedeset kvadratnih metara pamučnog platna, nakon čega su radovi postavljeni na zidove gotovo poput tapeta. Slika postaje deo enterijera, vezana za njegove proporcije, nameštaj, svetlo i način na koji se ljudi kroz prostor kreću. Umetnost, dekoracija i dizajn enterijera prestaju da se ponašaju kao odvojene discipline.

„To je pitanje koje me je oduvek pokretalo. Volim da se igram tom kontradikcijom. Stalno se pitam kako da napravim mostove između različitih svetova, ponekad veoma udaljenih.“

„Šta bi tradicionalni ateljejski slikar uradio kada bi mu arhitekte pokucale na vrata?“

Zid daje svoj odgovor. Svetlo se menja, nameštaj dolazi ispred rada, ljudi prolaze pored njega, arhitekta ima ideju, klijent budžet, a prostor funkciju. Slika dobija komšije i ulazi u život koji umetnik više ne može potpuno da kontroliše.

Istorijski gledano, u tome nema ničeg radikalnog. Freska je vekovima pripadala arhitekturi, mnogo pre nego što smo se navikli na ideju umetničkog dela kao autonomnog predmeta na belom zidu pod kontrolisanim svetlom. Nikolas toj istoriji ne prilazi kao teoriji. Ako projekat zahteva novu tehniku, nauči je. Menja materijal i razmeru, testira šta može da uradi i dozvoljava da ga tuđa ideja odvede tamo gde sam ne bi stigao.

Takva otvorenost nije oduvek bila njegov cilj. Raniji rad kretao se kroz stensile, klasičnu ikonografiju i pop reference, dok je on pokušavao da izgradi čvrst vizuelni svet koji bi se odmah povezivao sa njegovim imenom.

„Kada pogledam unazad, stalno sam tražio definisan stil. Želeo sam da izgradim određen vizuelni svet, čak i repetitivan, da bih bio lakše prepoznatljiv.“

„Tek vrlo skoro, posebno kroz ovu prvu izložbu, moj stil počinje da raste iz mojih stvarnih životnih iskustava. Medij i krajnji rezultat sada dolaze posle toga.“

To je veća promena nego što na prvi pogled izgleda. Ako iskustvo dolazi prvo, slikar više ne mora unapred da zna kako „Nikolas Blažičević“ treba da izgleda.

Prepoznatljivost je čudna valuta savremene umetnosti. Galerija želi rukopis, publika želi da ga prepozna, a uspešna forma lako proizvede zahtev za sledećom verzijom, pa još jednom, sve dok umetnik ne postane najefikasniji proizvođač sopstvenog potpisa.

Kod Nikolasa stvari sada idu u drugom smeru. Narudžbine mu šire tehnički repertoar, dok njegov lični rad postaje intimniji. Stensil, pop referenca ili pamučno platno više nisu identitet koji treba održavati. Medij može da se promeni ako se promeni ono što želi da kaže.

Nica slikaru dolazi sa popriličnim vizuelnim prtljagom. Matis, Kokto, Klajn, Mediteran, hoteli, palme, sunce i ona specifična plava koju podjednako dobro poznaju istorija umetnosti i turistička industrija. Grad je toliko puta naslikan da odrastanje u njemu zahteva izvesnu otpornost prema sopstvenoj scenografiji.

Nikolas tu distancu ne krije.

„Jug ima bogato nasleđe, od talenata koji danas stvaraju do onih koji su mnogo ranije oblikovali njegovu kulturu. Ipak, oduvek sam osećao izvesnu distancu prema simbolici Rivijere, verovatno zato što mi je ukus toliko eklektičan.“

To nije pobuna protiv mesta iz kojeg dolazi. Nema potrebe da pobegne iz Nice da bi joj se suprotstavio, niti da slika ono po čemu je Nica već poznata da bi joj pripadao.

Gradovi sa snažnim mitovima vremenom postanu čudni ljudima koji u njima žive. Ono zbog čega drugi prelaze pola sveta postane scenografija. Nica ima Rivijeru. Beograd ima brutalizam, kafane, reke, noć i čitav katalog slika ponavljanih toliko puta da grad počne da liči na sopstveni suvenir.

Nikolas bira kiosk na kiši. Nema reprezentativnog horizonta ni herojske arhitekture. Lim, reklama, grafit, mokar asfalt i mali objekat koji niko nije projektovao da predstavlja grad rade taj posao bolje. Jour de pluie à Belgrade zato mi govori više o njegovom pogledu nego bilo kakav pokušaj da od njega napravimo umetnika između „dve kulture“. Nije stvar u tome koliko je u njemu Beograda, a koliko Nice. Stvar je u tome šta u oba grada odlučuje da vidi.

Grad se, uostalom, prenosi i kroz ljude koje proizvodi, kroz način na koji neko radi, svetove koje spaja, humor, odnos prema zanatu i meru sopstvene važnosti. Taj stari Beograd koji tražim po drugim gradovima nikada nije bio samo skup ulica. Bio je tip čoveka, dovoljno urban da nema potrebu da to stalno dokazuje, dovoljno radoznao da prelazi između disciplina i dovoljno siguran da od svega što radi ne mora da napravi identitet. Kod Nikolasa prepoznajem nešto od toga.

Kada sam ga pitao koju svoju sliku nikada ne bi prodao, nije mu trebalo vreme da razmisli. Nijednu.

„Kada završim rad, brzo prihvatim da mi više ne pripada. Sentimentalnu vrednost za mene ima u dva trenutka: dok ga pravim i kada se, po završetku, odmaknem da ga pogledam kao celinu. Posle toga ga brzo pustim.“

Ponekad sasvim doslovno.

„Dešava se da nisam zadovoljan radom i jednostavno poželim da ga se rešim. Tada ga ili poklonim nekom prijatelju ili ga stvarno bacim.“

Jedan od tih radova bila je velika slika u ružičastim tonovima sa intimnim motivom tadašnje devojke. Započeo ju je dok su još bili zajedno, mnogo pre ideje o prvoj izložbi. Kada je izložba počela da dobija oblik, slika se više nije uklapala u ono što je želeo da napravi, ni dimenzijama ni temom.

„Pa sam je se rešio.“

Tu bi priča mogla da se završi da nije otkrio kako nije uvek najbolji sudija sopstvenog rada.

„Najpotcenjeniji su često radovi za koje ja mislim da nisu dovoljno dobri, a upravo se oni najviše dopadnu mojim prijateljima.“

Izgleda da njegovi prijatelji povremeno imaju bolji ukus za Nikolasa Blažičevića od Nikolasa Blažičevića. Zato sada postoji novo pravilo.

„Od sada čuvam sve. Nikad se ne zna, možda ću neki od njih tražiti godinama kasnije.“

Nice people, dakle. Sa ljudima ta metoda ne funkcioniše.

„Ne mogu isto da kažem za svoje odnose, bilo sa prijateljima ili u ljubavi.“