MAJA EDVARDS: KAKVE SU TI POLICE, TAKAV TI JE ŽIVOT

Maja prvo gleda police. Na njima vidi gde su ljudi putovali, šta su doneli kući, šta su sačuvali i kakav su kičeraj usput zavoleli. Za nju je to iskrenije mesto od savršeno stilizovane sofe ili slike okačene tačno tamo gde treba.

Kao dizajnerka enterijera koja živi i radi između Srbije i Amerike, već dugo posmatra dve kulture koje danas mogu da dele gotovo isti vizuelni jezik, a da se u svojim domovima ponašaju potpuno drugačije. Ista kuhinja, ista sofa, isti kamen, ali druga pravila, drugi rituali i sasvim druga predstava o tome šta u kući treba sakriti, pokazati, koristiti ili sačuvati za neku bolju priliku.

Ako algoritam može da nas nauči da želimo iste enterijere, može li zaista da nas nauči da živimo isto?

„Hoću da vidim gde su putovali, gde su se slikali i šta su sve kičerajsko nabacali. Ovo kažem sa ljubavlju!“

Kada joj ponudim sofu, frižider i kupatilo i pitam šta od toga najviše govori o čoveku, bira sofu. Kada pokušam da utvrdim koja prostorija najčešće laže o vlasniku, pitanje malo pomeri i bira orman. Njen pogled pre ide ka mestima na kojima predstava o nama počinje da puca nego ka onima koja smo već pripremili za pogled drugih.

Umetnost brzo postane dokazni materijal. „Kada neko kupi skup automobil ili sat, poruka je sirova: Imam novca. I to je ok. Ali kada neko okači platno poznatog autora na zid, poruka je znatno perfidnija: Ne samo da imam novca, već imam ukus, intelektualnu dubinu, obrazovanje i prefinjenost. Statusni simbol koji glumi duhovnost i društvenu validaciju umesto prave konekcije sa delom.“

Od nekoga ko odmah na početku razgovora kaže da se od nje retko dobija diplomatski odgovor ništa blaže nije ni trebalo očekivati. Isti skepticizam primenjuje i na sopstvenu profesiju, naročito na pravila koja posle tri meseca sertifikovanog samopouzdanja počnu da zvuče kao zakon prirode.

„Rigidno insistiranje na koheziji. Prenošenje istih boja i nijansi iz sobe u sobu apsolutno ubija karakter pre nego što prostor uopšte stigne da prodiše. Takođe reči koje se danas koriste da definišu dobar enterijer, kao što su bespoke i curated.“

Nešto ružno, s druge strane, može da radi savršeno. „Apsolutno može. To je kao kad nekome stoji veliki nos.“

Ne pokušava da iz prostorije izbaci sve što odbija da se ponaša. Veštačka biljka može da preživi ako vlasnik redovno ubija prave, usisivač može da ostane predmet iskrene naklonosti, a stolica u spavaćoj sobi će pre ili kasnije postati garderober za ono što još nije dovoljno prljavo za pranje. Kuća nije manje uspešna zato što je neko počeo da živi u njoj, a dobar ukus mnogo bolje podnosi malo nereda nego potrebu da se stalno dokazuje.

Velika kuhinja u kojoj se gotovo nikada ne kuva za nju je Amerika. Tri seta tanjira za posebne prilike su Srbija. Dnevna soba koju ukućani skoro nikada ne koriste ponovo je Amerika.

„Mislim da bi to opet bila Amerika. Dnevna soba u Americi postoji da bi se slikala za prodaju nekretnine, a kuhinjsko ostrvo je mesto gde se zapravo živi, ne kuva. Formalne dnevne sobe u Americi decenijama unazad stoje netaknute, čuvane za praznike ili goste koji nikad ne dođu. Kuhinjsko ostrvo je, s druge strane, apsorbovalo i trpezariju i dnevni boravak. Ono je i radni sto, i šank, i prostor za doručak, i epicentar svake kućne žurke.“

Kvadratura lako počne da glumi život koji se u njoj ne događa. Jedna prostorija ostane gotovo muzejska, druga preuzme sve funkcije i kuća se na kraju sama oda. U Srbiji postoji druga vrsta viška, potreba za skladištenjem, čuvanjem, rezervama i predmetima koji čekaju svoj pravi trenutak. Neke čaše, tanjiri ili stolnjaci mogu godinama da provedu u stanju pripravnosti, kao da je svakodnevica malo previše obična da bi ih zaslužila.

Njena najviše srpska navika nema nikakve veze sa porcelanom.

„Da ne moram da se obradujem osobi kojoj se ne radujem kad je vidim. Ne glumatam da me zanima šta je radila prošli vikend.“

Iz Amerike je ponela nešto jednostavnije, klimu na 17 stepeni i nikako iznad. Tamo joj je blizak i odnos prema životu napolju, dok Srbiju mnogo lakše povezuje sa potrebom da se za sve pronađe mesto, fioka, orman ili još malo prostora za odlaganje.

Otvoreni koncept kuhinje i dnevne sobe mnogo joj je manje simpatičan.

„Open concept living. Ja ga iskreno ne podnosim. Preferiram odvojenu ili poluodvojenu kuhinju i dnevnu sobu. Open concept mi ne da mira. Kuhinja me non-stop podseća na tri stvari: da stalno želim da jedem, da treba nešto da očistim ili da moram nešto da radim. Za mene važi: daleko od očiju, daleko od pameti, hoću vrata koja mogu da zatvorim.“

Nekad vrata nisu prepreka nego luksuz da nešto konačno prestaneš da vidiš. Kuhinjsko ostrvo, paradoksalno, voli. Garderober u koji može da se uđe takođe. Gostinsku sobu smatra gostoprimstvom, formalnu trpezariju bi pustila da umre, kupatilo je potcenjeno, a na ukrasne jastuke često odlazi potpuno nerazumna količina novca. Od svega toga ne nastaje nikakva uredna teorija dobrog doma, postoje samo prostori koji rade i oni koji od ljudi traže da im se prilagode.

Njen suprug surfuje i u Čarlstonu imaju prelepu drvenu dasku koja stoji u trpezariji. Kada su razmišljali da je prenesu u Beograd, odustali su.

„Surfboards. Moj muž surfuje i ima prelepu drvenu dasku za surfovanje koja nam inače stoji u trpezariji i kao dekorativni piece i koju smo hteli da prenesemo za Beograd kad smo se selili. Međutim, koliko god da je lepa, izgledala bi out of place ovde.“

Neke stvari izgube smisao čim promene poštanski broj. Predmeti mogu da putuju gotovo bez ograničenja, slike još lakše, ali kontekst nije tako mobilan. Klima za nju određuje estetiku 200 odsto, a bez mnogo razmišljanja razlikuje kuću u Engleskoj od francuskog stana, Bali od Los Anđelesa ili Palm Springsa.

Internet je napravio čudan efekat. Danas možemo veoma precizno da naručimo izgled nekog drugog mesta, ali ne nužno i razlog zbog kojeg je taj izgled tamo nastao. Stil putuje brzo, navike mnogo sporije.

Na pitanje šta je Evropa odavno izvezla Americi, samo da bi tamo ponovo bilo prodato kao posebna estetska kategorija, odgovara: „European oak floors. WTF is that?!“

Postoji reč koju joj je još teže prodati od evropskog hrasta: timeless.

„Ja iskreno ne znam više ni šta to znači. Ovim istim rečima odgovaram i klijentu ako mi kaže da želi timeless. Zbog ovoga se više sa klijentima sporazumevam vizuelno. Moja definicija timeless i njihova definicija timelessmogu biti potpuno dva različita dizajn koncepta. Ako samo klimam glavom da znam šta je timeless i razumem šta žele, projekat kreće u pogrešnom pravcu pre nego što je uopšte započet.“

Nekoliko reči danas radi pola posla umesto ukusa, timeless, curated, bespoke, i zvuče precizno sve dok dve osobe ne pokušaju da nacrtaju šta znače.

Tapete voli i kaže da o njima verovatno nikada neće promeniti mišljenje jer je na granici maksimalističkog tipa, iako klijenti sa tapetama imaju intenzivan love-hate relationship. Beli bukle je mnogo jednostavnija stvar.

„White boucle fabric. Stop, just STOP.“

Kada je pitam šta će od današnjih domova vreme najbrže razotkriti, odbija da prognozira trendove.

„Ne znam, ovde stvarno nemam pametan odgovor ili glup odgovor. Vreme ide nekom čudnom putanjom otkako se AI pojavio, tako da nemam pojma!“

AI ulazi u razgovor mimo uobičajenog pitanja o tome hoće li dizajnerima uzeti posao, jer se menja sama brzina kojom slika nastaje, cirkuliše, kopira se i zastareva. Ako smo do juče mogli prilično pouzdano da pogledamo enterijer i smestimo ga u deceniju, sve je teže pretpostaviti koliko će dugo današnji vizuelni jezik ostati stabilan.

Timeless ionako nikada nije bila naročito precizna reč, a u trenutku kada AI može za nekoliko sekundi da proizvede beskonačan broj novih verzija poznate estetike postaje još čudnija. Nekada je trebalo deset godina da nešto počne da izgleda kao 2016, a danas su dovoljna tri meseca i dobar algoritam.

Trendovi su joj manje važni od onoga što ostane kada fotograf ode, od toga kako prostor izgleda šest meseci kasnije, šta ljudi zaista koriste, šta završi na stolici i da li neko može normalno da prođe pored kreveta ili je investitor uspeo da još nekoliko kvadrata proda kao spavaću sobu.

Njen proces ne počinje materijalom ni slikom, nego zamišljenim životom u prostoru.

„Meni je iskreno to uvek na umu dok radim projekat. Veliki sam zagovornik autohipnoze i meditacije. Moj radni dan doslovno nikada ne počinje bez toga. Uđem u to stanje i prvo do detalja vizuelizujem stvarni život u prostoru: kako deca prolaze hodnikom, gde spuštaju jutarnju čašu s vodom, kako se kreću. Tek kada to vidim i osetim, počinjem da radim. Ove tehnike koristim za sve u životu, ne samo za posao, jer znate kako kažu: how you do anything is how you do everything.“

Pred kraj razgovora manje pričamo o tome kako prostor izgleda, a više o onome što telo u njemu radi bez razmišljanja, gde ruka spušta čašu, kojim putem dete prolazi kroz hodnik i koliko je uopšte dobar dizajn koji svakog dana od nas traži da budemo urednija i disciplinovanija verzija sebe. Svaki dobar enterijer na kraju izgubi bitku sa noćnim stočićem.

„Noćni stočići, iako verovatno imaju fioku, ona se neće koristiti. Na stočiću će se razviti jedan mali eko-svet naočara, lekova, plastičnih flašica vode i maski za spavanje.“

Taj mali ekosistem bliži je domu od većine stvari koje završe na njegovim fotografijama, jer mu nije potrebno stilizovanje, samo navika koja se ponovila dovoljno puta da zauzme svoje mesto.

Na kraju opet police. Fotografije sa putovanja, poklon koji nikada ne bismo sami kupili, nešto skupo pored nečega potpuno bezvrednog, kič koji je u međuvremenu postao drag, sve ono što je teško objasniti stilom, a još teže standardizovati.

Možda svi zaista gledamo iste enterijere, ali u njima (još uvek) ne živimo isto.