AUTORSKA PRAVA U KREATIVNIM INDUSTRIJAMA: OD TOGA SE ŽIVI

Pre nekoliko meseci Stefan je na Instagramu pronašao formulu koja je počela da radi za viralnost. Karuseli su krenuli da se šire, zajednica da raste, a određene boje, način slaganja sadržaja, ritam teksta i vizuelni jezik počeli su da se ponavljaju dovoljno dosledno da ih ljudi prepoznaju pre nego što pogledaju čije je ime iznad objave. Onda su počele da stižu kopije. Ne nužno ista boja, ista rečenica ili jedan element koji biste mogli da zaokružite crvenom olovkom i kažete: ovo pripada njemu. Više kao čitav sistem koji se odjednom pojavio kod drugih ljudi, isti ritam, ista logika, sličan način pričanja o radu i predstavljanja sebe, ponekad toliko blizu da je teško poverovati u slučajnost.

Jednom je reagovao javno. Recimo da osveta nije bila naročito hladna. Tu je počelo zanimljivije pitanje. Nije naročito teško prepoznati tuđu fotografiju kada je neko preuzme i objavi. Mnogo je teže objasniti šta se događa kada neko preuzme ritam, način, kombinaciju odluka, prepoznatljiv sistem ili ideju koja je već počela da funkcioniše kao nečiji jezik.

Koliko sme da liči?

Pitanje autorstva otvorili smo sa dve žene koje mu prilaze sa potpuno različitih strana. Jovana Rakezić, fotografkinja arhitekture i enterijera, godinama nailazi na firme koje koriste njene fotografije, a onda se iza objave pojavi gotovo nevidljivi krivac: neko iz firme ili neko drugi ko im, navodno, vodi društvene mreže. Marijana Zejaković, advokatica i partnerka u Kancelariji TSG Advokati, ulazi tamo gde kreativna intuicija više nije dovoljna. Ona to sama opisuje mnogo zabavnije. Kada klijent ponosno skoči i kaže to je moje, tu su advokati, poznati kao neko ko kvari igru, da provere da li je to zaista tako.

Jedna govori iz rada, druga iz prava. Između njih nalazi se gotovo cela kreativna industrija.

Jovana se fotografijom profesionalno bavi više od trinaest godina, dovoljno dugo da posmatra kako se menjala funkcija slike. Društvene mreže nekada su bile mesto na kojem smo delili putovanja i svakodnevicu. Danas su deo prodajne infrastrukture. Fotografija hotela prodaje noćenje, fotografija restorana večeru, fotografija enterijera projekat, stolicu, lampu ili čitav način života.

 „U jednom trenutku mi je jednostavno postalo nelogično da vrednost fotografije prepoznaju svi koji od nje imaju korist, osim autora koji ju je stvorio.“

Ako neko koristi fotografiju zato što očekuje da mu donese pažnju, kredibilitet ili prodaju, već je priznao da ona ima vrednost.

Jovana je, kao i veliki deo nas, odrasla u kulturi u kojoj je piraterija dugo bila normalno stanje stvari. Internet je doživljavala kao šešir bez dna pun besplatnih stvari. Promena je došla kroz rad u timu za komunikacije jedne strane vlade, a zatim kroz poslove sa inostranim arhitektonskim biroima, gde se licenciranje fotografije podrazumevalo mnogo prirodnije.

 „To mi je bila neka vrsta kapisle da malo zakočim i, umesto onog našeg ma, šta ima veze, zapravo naučim zašto ta pravila postoje.“

Marijana tu nema mnogo prostora za romantiku. Da li činjenica da je sadržaj javno objavljen na Instagramu, Pinterestu ili sajtu menja nešto kada je reč o dozvoli za dalje korišćenje?

 „Ne.“

A onda i preciznije:

 „To što poštujete moralna prava autora navođenjem photo credit ili navođenjem autora na društvenoj mreži ne znači da možete koristiti to delo. To što ste naveli autora prilikom preuzimanja autorskog dela nije dozvola niti zamena za dozvolu da dalje koristite autorsko delo.“

Jovana istu stvar iz prakse svodi na jednu rečenicu:

 „Internet jeste mesto na kojem ste je našli, ali internet nije njen autor.“

Arhitektura i enterijer gotovo su savršeno mesto za konfuziju. Na jednoj fotografiji mogu da budu arhitekta, dizajner enterijera, investitor, proizvođač sofe, autor lampe, umetničko delo, komad nameštaja rađen po meri i još nekoliko firmi koje su učestvovale u tome da kadar izgleda tako kako izgleda. Svi su u slici. Slika i dalje nije svačija.

Jovana ima omiljeni klasik:

 „Pa moj trosed/zgrada/luster je na toj slici! Ili dopiši šta ti duša poželi.“

Fotografisanjem stolice fotograf ne postaje dizajner stolice.

 „U jednoj fotografiji može istovremeno da postoji rad i autorstvo velikog broja ljudi, a da svako i dalje ostane autor svog dela.“

Marijana tu priču komplikuje baš koliko treba. Arhitekta po pravilu ima autorska prava na projekat i arhitektonsko delo. Investitor ih ne stiče automatski samim angažovanjem i plaćanjem arhitekte. Fotograf ostaje autor fotografije, dok obim prava drugih učesnika zavisi od ugovora.

Ni brend čiji je proizvod na fotografiji ne stiče automatski pravo da tu fotografiju koristi u sopstvenom marketingu.

 „Sve zavisi od ugovora.“

Jovana jednu od najvećih zabuna u svom poslu prepoznaje u rečenici: Ja sam platio fotografisanje, znači fotografije su moje. Klijent jeste platio fotografisanje. Koja prava je time stekao zavisi od dogovora. U modelu po kojem Jovana najčešće radi, naručilac može da koristi fotografije za promociju sopstvenog rada, ali ih ne može automatski ustupati trećim licima za njihove komercijalne potrebe. Širi obim prava ili ekskluzivnost mogu da se ugovore i drugačije naplate.

 „Zapravo, gotovo sve može da se dogovori. Bitno je samo da obe strane od početka znaju šta su dogovorile.“

Marijana isti problem svodi na jednu vrlo dobru poslovnu rečenicu:

 „Dobar ugovor eliminiše prostor za pretpostavke.“

Pretpostavka je često najskuplja stvar u kreativnom poslu.

I tu dolazimo do težeg dela. Fotografija je makar jasno određeno delo. Postoji fajl, postoji autor i postoji trenutak u kojem je neko taj fajl uzeo i upotrebio.

Šta, međutim, radimo sa onim što je Stefana razbesnelo?

Nije izmislio Instagram karusel. Nije izmislio određenu boju. Nije izmislio grafički ritam niti ideju da arhitekta može direktno da govori svojoj publici. Sve to zaista postoji. Ono što jeste napravio bila je kombinacija tih elemenata koja je vremenom postala prepoznatljiv sistem, a zatim počela da proizvodi publiku, vidljivost i poslovnu vrednost.

Pa šta je u toj formuli njegovo?

Problem je bio u tome što nije postojao jedan element koji bi mogao da izdvoji i kaže: ovo je moje. Nije reagovao na jednu boju, jedan kadar ili činjenicu da je neko takođe počeo da koristi karusele. Reagovao je na količinu podudarnosti. Na način na koji su elementi počeli da se slažu jedan uz drugi, na ritam, ton, vizuelnu disciplinu i način na koji se posao pretvara u sadržaj. Svaki deo zasebno mogao je da pripada svima. Zajedno su već ličili na jezik koji je neko vreme gradio.

Tu je i nastala frustracija. Ako si nešto gradio dovoljno dugo da publika počne da ga prepoznaje kao tvoje, da li činjenica da nisi izmislio nijedan pojedinačni sastojak znači da svako može da preuzme recept? I koliko tih sastojaka mora da se ponovi pre nego što inspiracija počne da izgleda kao imitacija?

Marijana se na pitanje gde se završava inspiracija i počinje povreda tuđeg prava prvo nasmejala.

 „Dobila sam teško pitanje, da li mogu da zamenim?“

Prva asocijacija bila joj je njena omiljena arhitektkinja Zaha Hadid, konkretno Wangjing SOHO kompleks u Pekingu i Meiquan 22nd Century kompleks u Čongkingu, za koji smatra da na njega neodoljivo liči.

To je dobar primer jer nas tera da razlikujemo intuiciju od pravnog odgovora.

 „Zakon ne štiti ideje, već samo način na koji su te ideje izražene.“

Ideja enterijera koji kombinuje mid century modern, drvo i plastiku ne pripada nikome. Konkretno dizajnersko rešenje koje iz te ideje nastane može da bude predmet zaštite ako predstavlja originalan izraz.

Marijana tu granicu dodatno precizira:

 „Autorskopravnom zaštitom nisu obuhvaćene opšte ideje, postupci, metode rada, kao i načela, principi i uputstva koji su sadržani u autorskom delu.“

Granica između inspiracije i povrede retko dolazi sa uredno povučenom linijom. Ako dođe do spora, procenjivalo bi se da li je preuzet dovoljno originalan i prepoznatljiv deo tuđeg dela i da li bi prosečan posmatrač u novom radu mogao da prepozna nedozvoljeno ili prekomerno preuzimanje konkretnog kreativnog rešenja.

Tu Stefanov slučaj postaje zanimljiviji od jednostavnog pitanja da li je neko nešto ukrao. Prepoznatljivost sama po sebi nije isto što i pravna zaštita, baš kao što snažan osećaj da gledate sopstveni jezik u tuđem radu još nije dokaz povrede. Između ta dva mesta ostaje prostor koji zakon ne može uvek uredno da zatvori, ali kreativna zajednica veoma dobro oseća da postoji.

Nešto može da bude očigledno derivativno, dosadno ili neprijatno blizu tuđem radu, a da pitanje pravne povrede i dalje bude mnogo komplikovanije. Pravo ne rešava svaki problem ukusa. Ni svaku povređenu sujetu. I verovatno je dobro što je tako.

Činjenica da nešto ne možete lako da tužite ipak ne znači automatski da treba da budete naročito ponosni što ste to napravili.

Tu se pravo i kultura razdvajaju. Jedno povlači minimalnu granicu onoga što je dopušteno. Drugo odlučuje kakvu kreativnu scenu želimo da imamo.

Stefan je tada izabrao Instagram story. Možda nije bio najhladniji oblik osvete, ali je barem otvorio dobro pitanje.

Nismo znali verovatno je najčešće objašnjenje koje Jovana dobije kada nekoga kontaktira zbog korišćenja fotografije bez dozvole.

 „Tu se obično vrlo brzo vidi da li stvarno nije znao ili samo nije očekivao da ću ja to videti.“

Nekada se sve završi normalno. Firma ispravi grešku, neko naknadno licencira fotografije, a sa nekima Jovana kasnije nastavi saradnju. Kada dogovor nije ispoštovan ili korišćenje nije naknadno plaćeno, bilo je i opomena i podnetih tužbi. Zaštita autorstva deo je poslovanja.

Jovana taj problem odmah vraća na njegovu najkonkretniju posledicu, novac:

 „Ako firma bez dozvole uzme, recimo, trideset fotografija koje bi inače morala da licencira, fotograf nije izgubio neku apstraktnu stvar, izgubio je konkretan prihod.“

Digitalni svet samo čini taj gubitak manje vidljivim. Niko nije razbio izlog i istrčao sa trideset fotografija pod rukom. Samo je neko drugi počeo da ih koristi da bi napravio sopstvenu ekonomsku korist.

 „To što je nešto digitalno i što ga je bilo lako preuzeti ne znači da nema vlasnika niti da nema vrednost.“

Za Jovanu se pitanje autorstva zato ne završava na dozvoli. Ono mnogo direktnije govori o tome kako uopšte vrednujemo kreativni rad.

 „Kreativne industrije jesu relativno mlada grana ekonomije, ali su danas globalno ogromna ekonomska sila. Mi ovde, međutim, i dalje odrastamo uz rečenicu: Od toga se ne živi.“

U toj jednoj rečenici nalazi se čitav lanac problema. Ljudi teško određuju cenu svom radu, neprijatno im je da postave pravila, a zatim i da kažu kada ih je neko prekršio.

 „A svaki put kada prećutimo, nenamerno održavamo ideju da naš rad možda zaista nije nešto što treba platiti i zaštititi.“

Marijana isti problem posmatra kroz vlasništvo nad pravima. Autor stiče autorsko pravo samim stvaranjem dela, bez registracije ili druge formalnosti, ali autor, osoba ili kompanija koja je finansirala rad i osoba koja ima pravo da ga koristi nisu nužno isto lice.

 „Tek kada utvrdimo ko je autor i koje je ugovore zaključivao, možemo doći do odgovora na pitanje šta je zapravo moje.“

Zato to je moje ponekad jeste tačno. Ponekad je tek početak razgovora.

Marijana se vraća ugovoru kao mestu na kojem bi dobar deo tih nesporazuma trebalo da nestane. Dobar ugovor jasno definiše delo, prava koja se prenose ili ustupaju, naknadu i obim korišćenja. Formulacije poput sva prava su uključena ne znače mnogo ako nije jasno koja prava, za koje svrhe i u kom obimu.

Jovana celu stvar na kraju vraća iz pravnog jezika u svakodnevni:

 „Minimum kulture: pitaj.“

Ako vam se dopadne nečija fotografija, ilustracija, tekst, muzika ili bilo koji drugi rad dovoljno da poželite da ga koristite, pronađite autora i pitajte.

 „Možda će reći da može besplatno uz potpis. Možda će tražiti naknadu. Možda neće želeti da ga koristiš. Možda će ti pokloniti duplo više nego što si tražio. Ali to je njegov odgovor da da, nije na nama da ga pretpostavimo u njegovo ime.“

Internet je između nas i sadržaja uklonio gotovo svaki fizički otpor. Desni klik, screenshot, download, nekoliko sekundi. Lako je zaboraviti da sa druge strane postoji osoba koja je godinama učila, kupovala opremu, razvijala oko, pravila greške, gradila karijeru i od tog rada verovatno plaća stan, porez, letovanje ili kafu prijatelju.

Marijana, na kraju našeg razgovora za okruglim stolom, dodaje i bonus savet:

 „Negujte i ispoljavajte svoju kreativnost, to nam je više nego potrebno u vreme veštačke inteligencije i recikliranih ideja!“

Kreativna industrija počinje da liči na ozbiljnu industriju tek kada se ozbiljno odnosi prema onome od čega živi.

Mnogo pre zakona, opomene i suda postoji jedna sasvim obična misao:

Ovo nije moje. Hajde da pitam onoga čije jeste.